Zašto otići? Otići iz svog grada,rodnog grada,svoje države,posle 18 godina,zašto? Zato što mi država nije pružila ništa. Zato što ih slušam kako lažu. Koga njih? Političare naravno. Zato što ovde deca sazrevaju previše rano. Želim da odem jer želim bolji život,ovaj grad mi ne pruža ništa osim nekog sivila. Pružio mi je najbolje prijatelje,hvala mu na tome,ali to je sudbina,opet mi to nije grad pružio. Život mi pruža šansu,zašto da je propustim? Ne propuštam više nikad ni jednu šansu. Propustila sam jednu i kajaću se celog života zbog toga,ali povratka nema...Vreme se ne vraća,postoje samo uspomene. Život ne čeka,kao ni vreme. Život je vreme. Preko glave su mi svadje koje izbijaju u mojoj kući,odnosno gazdinoj kući,nemam ni svoj dom. Svadje koje izbijaju zbog 'lagodnog' života. 'Dobra' plata koja ode kao magijom odnešena,za 10 dana. Mala plata,veliki računi. Kažu: ,,Najlakše je okrenuti se i otići.'' Reči koje duboko bole,pogotovu kad ih izgovori neko tebi blizak. Možda tako izgleda,ali nije lako,nije lako ostaviti prijatelje ovde,svoj rodni grad,ali ja ovde osim njih nemam ništa,a moji prijatelji će jednog dana imati sve,neće brinuti o mom životu,a ja,ako ostanem ovde,neću imati ništa,naravno,osim njih. Ali oni neće da plaćaju moje račune,moje troškove,od nečeg mora da se živi. Hoću da postanem neko i nešto,hoću da imam svoj dinar,dinar koji je vredan celodnevnog rada. Brat i ja nismo imali nikakvo detinjstvo,nemamo ga ni sad. Zašto? Zato što se uvek pazilo da ne galamimo,da ne ogrebemo nešto ili ne daj Bože razbijemo,šta će gazde da kažu? Ceo život neke gazde! Hoću da budem svoj gazda! Smatram da nije najlakše otići,najlakše je ostati tu gde si i živeti onako kako ti država to nalaže,teško je otići i krenuti sve ispočetka sa totalnim strancima. Ako već imam šansu,zašto da je ne iskoristim? Živim za bolji život,a on neće da padne sa neba...
