One-Life

- 'ajde napravi nalog i počni da igraš igricu (rekao mi je brat).

- Neću

- A ajde treba mi jedan igrač da ga kupim od tebe..

- Videću..

Posle par dana...

- 'ćes da počneš da igraš? 

- Ne znam još..

Posle nekog vremena...

-Pokaži mi kako da napravim nalog...

Tako sam počela da igram Soccer Manager. Nisam se nešto preterano opterećivala oko te igrice,uđem jednom dnevno,vidim da l' neki igrač nije povređen,da l' sam pobedila u utakmici i izađem... Prodam bratu nekog igrača kad mu treba i tako... Nekoliko puta kada sam ušla u igricu,zapao mi je jedan dečko za oko,visok,plav... Otvorim prozor za ćaskanje,ali mu se nikad ne javim... Jednom sam ušla u igricu u neko gluvo doba (čini mi se da je bilo oko 2 posle ponoći),on je bio tu. Ne znam šta me je nateralo tad,ali javila sam mu se. Kroz razgovor došli smo do toga da on živi samo 30 km od mene (to i nije puno s' obzirom na to da nisam ni očekivala da je tu negde u okolini mog mesta). Zaključila sam da je iz istog mesta odakle je i drug mog brata,zbog kod je inače i moj brat počeo da igra Manager. Otišla sam na fb profil tog druga i našla sam Danijelov profil (naravno,nisam mu ni rekla).

Kasnije me je dodao na fb-u.. Sve više smo se dopisivali,ali sam se ja uglavnom javljala. To je počelo da me nervira jer nisam htela da ga smaram (nisam mogla da mu pregovaram to što mi se ne javlja jer mi nismo bili zajedno niti tako nešto). Prestala sam da mu se javljam. Posle par dana se javio kada je video da sam objavila da mi se svidja ,,Mladi ste,i treba da ste razočarani. Sad mu je vreme. Razočarenje vam je kao male boginje. Ako ga ne preležiš u mladosti,u poznim godinama te može ubiti.'' Pitao me je što sam razočarana,rekla sam da nisam. Uspeo je da me oraspoloži te večeri,ali nije ni znao da je on 'kriv' za moje neraspoloženje. Oko nove godine smo prestali da se čujemo,udaljili smo se kroz... Ja na svoju stranu,on na svoju... Ali sam ja ipak mislila na njega i nadala se da ćemo opet da počnemo da se čujemo. Nije bio kao drugi,nije bio napadan,bio je nekako hladan,nisam znala na čemu sam sa njim,u jednom trenutku kao da mi kaže neku lepu reč,a u drugom kao da smo drugovi...

Ne sećam se kada smo tačno opet počeli da se dopisujemo,ispričao mi je nešto lično,tada sam pomislila da mu je stalo,jer,ne pričaju se lične stvari svakome.. Ali je posle nastavljao sa tim 'hladnim' porukama,tako da opet nisam znala na čemu sam. Znate,kad vam se neko bas sviđa,osetljivi ste na svaku njegovu reč..

Imao je broj telefona napisan u informacijama na profilu,to je bila jedna od stvari koja me je držala malo na distanci od njega. Nije mi se sviđalo kad vidim nekome br. telefona na fb-u. Dopisivali smo se i ne sećam se tačno šta smo pričali,mislim da je bilo nešto važno,pitao me je nešto,ali je meni fb ukočio i nisam mogla da mu odgovorim. Kada sam sredila to,on više nije bio tu,mislila sam da se naljutio. Uzela sam broj telefona sa njegovog profila i poslala mu poruku da se vrati i objasnila sam mu o čemu se radi. Nismo se više čuli preko telefona,samo na fb-u.

,,Idem u vojsku prvog Marta.'' Poruka na fb-u. Zinula sam,nisam mogla da verujem.. Odreagovala sam sa :( ,ali nisam htela dalje da objašnjavam,da ne pomisli da sam glupača neka.

 Jedne večeri smo se pokačili nešto bezveze,otišla sam neraspoložena na spavanje. Sutradan,drugarica me je pozvala da idem sa njom do grada. Stale smo kod trafike da uplati kredit. Taman kol'ko sam zinula da kažem: ,,Imam osećaj da ću da vidim Danijela.'' -  Prošao je trotoarom sa druge strane ulice. Nisam mogla da verujem,nikad mi se tako nešto nije desilo. Kada je uplatila kredit,krenule smo kroz centar,on je išao iz suprotnog pravca. Bila sam ozbiljna,kao da ga nisam videla,kada je stigao blizu mene,nasmejala sam se,rekla ,,ćao'' i prošla. Drugarica se okrenula i rekla mi ,,Okrenuo se,hteo je da priča s' tobom,a ti si samo prošla'' (Uvek sam stidljiva i povučena dok nekog ne upoznam malo bolje,to mi je uvek pravilo problem).

Posle par dana našla sam se sa kumom. Pričale smo o njemu,pitala me je šta ću da radim. Rekla sam da ne znam,da on sad ide u vojsku,da je sve bilo super,ali mi je ta vojska pokvarila sve. Mislila sam da on neće hteti vezu dok je u vojsci. I bila sam upravu...

10. Februar 2012. Veliki sneg,naš prvi izlazak. Ćutala sam,kada me pita nešto,odgovorim,ovako me nema... Gledao me je,a ja sam gledala u neku drugu tačku praveći se da ne primećujem. Morao je ranije da ide jer je išao kod druga,rastali smo se na mestu gde smo se i našli. Oduševio me je.. A ja njega? Ne znam,mislila sam da više neće da mi se javi,a kamoli da se vidimo ponovo.

Videli smo se još nekoliko puta dok nije otišao u vojsku,na kratko jer sam ja morala u školu,ali bar smo se videli. Poslednji put,pre nego što je otišao u vojsku,dao mi je njegovu knjigu iz koje je učio za polaganje testa za vožnju. To mi je značilo.

Kada sam mu rekla da mi se sviđa,rekao mi je da sad ide u vojsku i da ne može ništa da bude dok je ne završi. Rekla sam da ću da čekam. Ne znam da l' je poverovao. I stvarno sam čekala,nisam se čak ni nadala da će da bude nešto između nas dok ne završi vojsku - tako je rekao.

31. Mart 2012

Došao je u moj grad,dobio je vikend odsustvo. Otišli smo na Čačalicu (to je kao neki nacionalni park). Sedeli smo na klupi,zagrlio me,tako smo ostali dugo. Čudno je kad si sa nekim tako blizak,a da se niste poljubili. Ali i mnogo lep osećaj. Sve je prošlo super,morala sam ranije kući jer sam išla uveče na rođendan,to je bila godina kada je moja generacija punila 18 godina. Pitao je: ,,Jel baš moraš na taj rođendan?''

1. April 2012

Park preko puta autobuske stanice,našli smo se na kratko pre nego što se vrati u kasarnu. Sedeli smo na klupi,pogledala sam u njega,a on je rekao: ,,Joj,kad me pogledaš tako.'' Stvarno ne znam kako sam ga pogledala i bila sam zbunjena. 5 minuta pre nego što treba da krene autobus,krenula sam da se pozdravim sa njim (poljubac u obraz naravno i zagrljaj kao i uvek). Ipak me je poljubio u usta,bila sam iznenađena,ali nisam htela to da pokažem. Bila sam presrećna. Poslala sam mu poruku: ,,Jel ovo aprililili?'' Rekao je da nije.

Od tog dana još uvek smo zajedno,ni jednom se nismo posvađali,samo se pokačimo oko nekih gluposti,ali ništa bitno... Išli smo zajedno kod lekara,na Čačalicu,na Moravu,na predstavu,učestvovali smo na karnevalu,gledali smo film,valjali se u snegu,tj. on je mene valjao,išli smo na bazen,na rođendane,žurke,koncerte,na gitarijadu... Nadam se da ćemo još puno toga zajedno da uradimo.

Kad nađeš osobu koja zna šta misliš,koja  prepozna da nisi ok,iako ti kažeš da jesi,kad uradi neke sitnice o kojima si ti uvek sanjao,kad pomisliš nešto,a ta osoba to uradi ili kaže,onda je to prava osoba.. I za svakog postoji jedna takva koja je vredna čekanja. 

Brza vožnja,alkohol,nepromišljenost... Bila je na hipodromu,školski kros. Pričala je sa drugaricom,kada je prošao pored nje,šapnula joj je: Vidi kako je sladak... Bio je to jedan od pretoplih letnjih dana... Kros se završio,svi su otišli svojim kućama,ona isto. Spremala se za rođendan,telefon je počeo da zvoni - nepoznat broj.. Javila se i čula glas drugarice iz odeljenja,pitala ju je šta radi i rekla joj: Dule je poginuo. Nije mogla da veruje,pogledala je koji je datum,da l' možda nije 1. April,ali nije bio... Dušan je poginuo,alkohol,auto,brza vožnja... Otišla je na rodjendan iako joj nije bilo ni do čega,kućna žurka.. Osećaj praznine,razmišljanje o tome šta bi bilo da nije bila stidljiva da mu kaže da joj se sviđa,možda bi bili zajedno i ona mu ne bi dopustila da sedne u auto svog pijanog druga,ali to je samo ,,šta bi bilo kad bi bilo''...

Sahrana - Puno ljudi,omladine... Strašan prizor,jadni roditelji,čovek nije ni svestan šta sve može da podnese..Teško je sve to podnela,posle sahrane je neko vreme provela u parku,nije želela da ide kući odmah. Sutradan u školi - tišina,nikome nije ni do čega...Kad god je prošla pored Dušanove umrlice na školskim vratima,pogledala je i razvukla mali osmeh,to joj je bila kao neka uteha. Za vreme odmora drugovi i drugarice iz njegovog odeljenja izlaze na hodnik i pocinju da pevaju pesmu ,,Nema vise druga mog''... - teško. 

Ona je sada srećna,zaljubljena,voli svog dečka najviše,ali se seti kad-kad Dušana i oseti neku prazninu,tu će zauvek ostati praznina...

Škola... Obećanje za bolju budućnost,školovanje... Šansa za upisivanje onog što voliš,ali se u ovoj državi ne upisuje ono što se voli nego za šta se ima para i sa čim se 'može' naći posao... Malo ljudi radi u svojoj struci... Volim da crtam,ali ne mogu ništa sa tim... Školovanje skupo,budućnost sa tim skoro nikakva u Srbiji... Samo neko ko voli nešto jako,a mora da se oprosti od toga,razumeće kakav je osećaj...Pritisci sa svih strana da se upiše nešto,a tebi i nije baš do toga jer ne možeš ono što baš voliš... Radije bi da ideš da radiš,iako ni to možda nije najbolje rešenje... Ostaje samo razmišljanje...

Strah? Imate ga,zar ne? Strah od visine,pauka,zmije,mraka... Naizgled veliki strahovi,a opet tako mali. Veliki strah? Strah od gubitka? Neuspeha? Kažu da srce samo jednom zaboli,onda kada se umire. Nije tačno,svi smo osetili bar jednom kako nas nešto steže u grudima,jeziv osećaj. Stisnuti zube kad je najteže iako bismo najradije briznuli u plač...teško... Ljudi se plaše neuspeha,plaše se onog što će da čuju,plaše se da ne ispadnu glupi,zato najradije prećutkuju neke stvari koje možda ne bi trebali,ali to je samo jedno 'možda'. Dan,bolje reći veče,kada vam se sve sruši. Znate taj osećaj? Svi znaju... Doživeli su svi to bar jednom... Krevet,muzika,plafon i mozak... Obećate sebi da nećete da plačete,ali naravno,u tom trenutku je to nemoguće... Tada nam oni strahovi - od visine,pauka,zmije,mraka...apsolutno nisu bitni,tačnije,ni ne sećamo ih se... Postoji samo taj jedan,veliki,strah,strah od gubitka. Sama pomisao na gubitak nosi sa sobom dozu tuge i praznine... Čovek...čudno biće,toliko tuguje ali sutradan,kad svane,mora dalje,sa osmehom na licu,drugačije ne može... Tako mora.

 Bar noćas nemoj nigde daleko

E da sam onda rekao to
kad bi tad bilo sad
da mi Bog da šansu tu
pa da vidim s'neba poruku

Ne bi svanuo dan
što na dobro ne sluti
dan zbog kog ne vredi ustati

ReF.

Nekad me strah da te zovem
jer znam da nećeš me čuti
nemam ja godine tvoje
da me tuga ne zna ubiti

Nekad me strah da te sanjam
iz svakog sna još se budim
eh nemam ja mrvu tvoje hrabrosti
pa do jutra ne smem zaspati

Eh nemam nemam ja
od tebe ni pozdrava
ni saveta, da ga poslušam
kada kažeš mali, dalje moraš sam

ReF.

Nekad me strah da te sanjam
iz svakog sna još se budim
eh nemam ja mrvu tvoje hrabrosti
pa do jutra ne smem zaspati

Eh nemam ja mrvu tvoje hrabrosti
pa do jutra ne smem zaspati...

 Nek se na Marakani vrate slavni dani 

kad si Zvezdo bila iznad svih,

nek pobede tvoje našu dušu leče,

nek te sever povede u njih.

Ceo život u svom srcu nosim boje te,

grad Beograd, zemlju svoju,

Zvezdo volim te.

Nek nam Bog da sreće da se vrate dani,

slavni dani naše prošlosti,

da i deca naša na Marakani 

raduju se svetskoj tituli.

Obožavam Zvezdu! Čudno je to koliko je volim,a nikad nisam bila na utakmici. Nisam bila zbog glupih huligana koji moraju redovno da se biju! Mrzim huligane zbog kojih mi moji ne dozvoljavaju da idem na utakmicu... Ali otićiću ja KAD-TAD! ;)

Zašto otići? Otići iz svog grada,rodnog grada,svoje države,posle 18 godina,zašto? Zato što mi država nije pružila ništa. Zato što ih slušam kako lažu. Koga njih? Političare naravno. Zato što ovde deca sazrevaju previše rano. Želim da odem jer želim bolji život,ovaj grad mi ne pruža ništa osim nekog sivila. Pružio mi je najbolje prijatelje,hvala mu na tome,ali to je sudbina,opet mi to nije grad pružio. Život mi pruža šansu,zašto da je propustim? Ne propuštam više nikad ni jednu šansu. Propustila sam jednu i kajaću se celog života zbog toga,ali povratka nema...Vreme se ne vraća,postoje samo uspomene. Život ne čeka,kao ni vreme. Život je vreme. Preko glave su mi svadje koje izbijaju u mojoj kući,odnosno gazdinoj kući,nemam ni svoj dom. Svadje koje izbijaju zbog 'lagodnog' života. 'Dobra' plata koja ode kao magijom odnešena,za 10 dana. Mala plata,veliki računi. Kažu: ,,Najlakše je okrenuti se i otići.'' Reči koje duboko bole,pogotovu kad ih izgovori neko tebi blizak. Možda tako izgleda,ali nije lako,nije lako ostaviti prijatelje ovde,svoj rodni grad,ali ja ovde osim njih nemam ništa,a moji prijatelji će jednog dana imati sve,neće brinuti o mom životu,a ja,ako ostanem ovde,neću imati ništa,naravno,osim njih. Ali oni neće da plaćaju moje račune,moje troškove,od nečeg mora da se živi. Hoću da postanem neko i nešto,hoću da imam svoj dinar,dinar koji je vredan celodnevnog rada. Brat i ja nismo imali nikakvo detinjstvo,nemamo ga ni sad. Zašto? Zato što se uvek pazilo da ne galamimo,da ne ogrebemo nešto ili ne daj Bože razbijemo,šta će gazde da kažu? Ceo život neke gazde! Hoću da budem svoj gazda! Smatram da nije najlakše otići,najlakše je ostati tu gde si i živeti onako kako ti država to nalaže,teško je otići i krenuti sve ispočetka sa totalnim strancima. Ako već imam šansu,zašto da je ne iskoristim? Živim za bolji život,a on neće da padne sa neba...

,,  Život je prilika – iskusi je
Život je lepota – divi joj se
Život je san – ostvari ga
Život je izazov – suoči se s njim
Život je zadatak – izvršavaj ga
Život je igra – igraj se

Život je dragocen – neguj ga

Život je bogatstvo – čuvaj ga

Život je ljubav – uživaj u njoj

Život je tajna – pronikni je

Život je obećanje – ispuni ga

Život je tuga - prebrodi je

Život je himna – pevaj je

Život je borba – prihvati je

Život je tragedija – uhvati se s njom u koštac

Život je avantura – usudi se

Život je sreća – zasluži je

Život je život – brani ga”